Moja sestra Vujana Vana Žarković...
"Slikajući selo, seoeke predrele, a pre svega Žiču i žičko podneblje, Vana svakom svojom slikom dodaje nove metafore velelepnoj građevini poezije. Potez kičicom je jedan stih, a svaka nova slika je nova pesma. Ponekad pastoralno, ali ne idilično, Vana poput rapsoda obilazi svoje selo. Sa njenih slika greje toplina razbuktalog žita, mirišu seoska dvorišta na dunje, na kola punih tikava i lekovitog bilja. Naizgled, život lagan poput povetarca na Žičkoj reci, ali samo prividno: tu je sve spremno da prokulja, da se razlije kao nadošlo testo u naćvama
Svoje slike, Vana otrže od okoline, Vana ih prepisuje, a zatim udahnjuje život i poklanja dušu. Jer, i ako bi kakav strogi kritičar ili poznavalac slikarske veštine morao zameriti na nesavršenosti slikarske tehnike, ovom ili onom postupku, ne može zameriti iskrenom odnosu, prefinjenoj osećajnosti, koju Vana tako uspešno neguje. To više nije slučajnost, to je refleks, nagon koji dolazi iz dubine srca, sa dna reke, sa žičkog podneblja, neba i oranice. To Vana beleži."
O sebi govori...
"To što sam danas slikar, mogu da zahvalim svojoj porodici, majci pre svih, koja je od nas tražila da budemo časni ljudi i u radu istrajni. Znajući za moj talenat sestra i sin su me neprestano podsticali i ponosni na moje stvaralaštvo pružali mi podršku na izložbama u zemlji i inostranstvu.
Slikajući nalazim svoj mir iskazujem svoju ličnost i nalazim svoju duhovnu egzistenciju, Mislim da je ženama umetnicama teže da stvaraju, jer su ograničene svojim porodičnim obavezama, pa su zbog toga trenuci stvaranja, zajedno sa drugim slikarima, na slikarskim kolonijama, uvek bogati novim saznanjima i likovnim iskustvima..."
Na jednoj večeri, koju je Narodni Muzej priredio u čast Vane Žarković, govorio je kao i uvek inspirativno, pokojni književnik Branko V, Radičević. Tada je izrekao najkraću, najtačniju i najsveobuhvatniju definiciju Vaninog stvaralaštva:
"Vana je slikar TKAČ"
Ja i moja sestra
