Ljubinka Šiba Fimić

U Šibinom slikarstvu, pre svega u njenim kristalima, svako treba da pronađe svoju sliku. Izuzetak su oni retki, koje je slika sama odabrala ulazeći usvet njenih priča, mi u stvari tražimo i težimo svojoj priči, svom snu, svojoj misli. Zato, svako ko pronađe tajni ključ od tih nedodirnih vrata moći će odgonetati tajnu iza ogledala. U tome i jeste snaga slikareva da svima pruža šansu, da svak ima proliku za vlastitu priču. Da nije sve u razloženom i izdeljenom, pa ponovo sklopljeno dokazuje slikarka bežeći i u avanturu njrnih realističnih, ali konkretnih pejzaža i likova. Osnova njenog interesa u osi slike jesu likovi, ali na nov, samo njoj svojstven način.

Šiba je po duši lirik, zato svoje ličnosti nadahnjuje zrelom mišlju kada u svojim literarnim zapisima u pesmama pretače reči u slike i slike uliva u pesme.

Slike Ljubinke Šibe Fimić su kao medaljoni njene duše i svaka od njih, bez obzira da li prikazuje likove ili ljudsko telo u pokretu, spokojni izraz svetaca, neobične kristale ili snažne atove čvrstih tela i bogatih griva, odzvanja njenim intimnim lirizmom i intelektualnom pronicljivošću u lepotu, tananost i tajanstvenost sveta. Svi smo sazdani od energije, smatra autorka, a čovek je hodajući kristal. U kristalima ima puno svetlosti koja, kada se prelomi i utemelji u jednom čoveku, uz bogato darivanje svetlosti od Sunca i prirode, omogućava nam stvaranje slike.

Hodam vremenom- zađoh u nepoznato, govori Šiba i o tome slika sa puno suptilne energije i duhovnog tkanja. Zavisno od tematske osnove, njena slikarska kičica vođena je čas žestokim gestom, čas pažljivim slaganjem poteza zadatim u granicama oblika ili kompozicionih međuprostora.

Izložbe su susret  sa  umetnikovim delima koja dodirujemo pogledom prepoznajemo poznato otrkrivamo nepoznato u prelivima kolorita kroz pokret energije slike nas mogu vratiti u davna prošla vremena. Tako i  na ovoj način Šiba razgovara sa publikom. Za sobom je ostavila  osvojene  galerijske prostore Beograd, Varšava, Moskva, Nikozija,  Berlin u očekivanju je otvaranje izložbi  na Kubi  i Kini. Susrećem se sa Fidelom Kastrom i Erestom Če Gevarom – prostor nastajanja  slika sa kojih nas snaga energije vodi u daleku prošlost  ulazim u priču ovih  heroja, oni su ti konjanici koji su ideju preneli sa svetlošću kroz prostor, vremena  kroz prostor trajanja razbijajuću sve granice do danas. Odjednom doživljavam pad kroz ambis – prizor – utamničenje lanci na rukama Če Gevare atmosfera  tame poslednja časa vode, da li je to smrt! Ne, to su oči živog Čea. Da li su ga ubili! Da li je živ! Živ je! Pitali smo se tada, danas znamo više u toj suštini, Platonova filozofija – svet ideje je stvarrni svet, ostalo je u senci – replika, saznajemo šta je neuništivo. Slikarka je našla način da osigura svoju emociju da nam je prenese sa porukom za sva vremena koju je svetu poslao Če Ge. U ovakvom prostoru oseća se ispunjenost duše
protok neobične energije koji podstiče potrebu da se nešto uradi.

Izlazim na ulicu, razmišljam o Platonu Ernestu Če gevari i o  običnim ljudima a sve nas povezuje  kosmičko nadgledanj koje nam daje snagu da prepoznamo snagu i besmrtnost ostvarenja. Zato ima smisla sećati se i čuvati od zaborava dostignuća velikana, naša planeta je mala i ništa nam nije daleko, tako je jedne prilike kazala Šiba po povratku sa Kube. Atmosferu koju sam ostvarila u mojim slikama pre odlaska na Kubu dočekala me je u zemlji  najhrabrijeg u poslednjem veku.